Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

ДА Те се стрпа једно сврх другога, Без јастука пи меки душека. Ни ту не би велика зазора Но поспаше, а не вечераше. Кад је шјутра о сабаху било, Завикаше прб хиљаде грла: „Аман, паше, аге и бегови ! „Шта је ово, ако Бога знате“ То зачуо паша Махмут паша. Па борију кроз град опремио, А добоше низ пазар-чаршију, Да се купе два табора војске, А на граду истури топове, Хабер дава на свакоју страну, Да се купе сви требињски Турци, Арнаути и башибозуци. Кад се војска бутум искупила На тефтеру пуни шест хиљада, Ту су диван мали учинили, Како ваља ударити Луци У логору у селу СОлимници. Удрише му са три мучне стране: Једна војска пољем Чичевијем, Друга оде хану у Љубово,

Пред трећом је паша Махмут-паша,

Узањ води два табора војске, И босанске љуте крајичнике, И биране неке Требињане, Собом вуче убојне топове, Тројичиној припе се главици, Ту тобчије топе намјестише, А војници пушке потпрашише,

500

505

510

515

ст ~ > (=

525