Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

416

Да чекају Вукаловић-Луку,

Ако продре бјежал пут Зубаца. Али Луци Бог и срећа даде, Глас га стиже, он на ноге брже, Скочи соко, за њим соколићи. Тек што прву војску угледаше Под Љубово џадом и планином, Не шће чекат у шанцу душмана, Но у сусрет слеће низ планину, За њиме су јата соколова.

Виче Лука што му грло дава: „Ала браћо, све у име божје! „да крст часни и вјеру ришћанску „Немој који жалит' умријети. „Данас ми је красни свети Лука „Биће наша, ако Бог да, рука.“ Да је коме стати па гледати Цик пушака, а алак јунака, Одјекују брда и долине,

По три пушке сваки истурио,

А за голо гвожђе прифатио, Јуришише, Бога споменуше, Прескачући мртве и рањене.

И Турцима лоша срећа била,

У првоме боју од пушака, Изгубише два зглаве јунака, Арнауски једно је бимбаша,

По имену беже Мухтар-беже,

А друго је крајински бимбаша, Оглашени јунак од Турака,

А на име Кедићу Алија.

Кад падоше двије војске главе,

530

535

540)

550

сл ст сл