Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
411 __
а
И јузбаша од крајине крило,
Из Травника, Кулиновић“ бего,
И виђоше да су битисали, Плећи даше, а бјежати сташе, Право бјеже к Махмут-паше војсци, За њима се раја опучила,
(6 плећи бију дрвљем и камењем, Фишек штеди за вишу потребу. Ал да видиш јада изненада, Опавише Тројичну главицу Накићену војске п топова,
Топи пучу, а шишана гађе,
Око раје разбија камење,
А преламја церје и јасење; Припомога паша првој војсци, Јадној раји нико до Бог јаки,
Те прегнуше, на пашу удрише. Ала банда ево друга кавга
У једноме дану и сахату.
Пушка пуца, а куршуми звижде, Топи грме, одјечу планине, Мртви пада, рањени лелече,
А брат брата при самрти куми: „Недај, брате, да ме сјеку Турци! „Да се суши граду на бедему.“ Збунише се брда и долине
Од толике војске и алака.
Паша Турцим' турски командира, Арслан-беже својим арнауски, Крајичници чудно по босански, Требињани скоротурчењаци, Нашки знаду, ама нашки неће,
560
565
570.
580
585
590