Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

411 __

а

И јузбаша од крајине крило,

Из Травника, Кулиновић“ бего,

И виђоше да су битисали, Плећи даше, а бјежати сташе, Право бјеже к Махмут-паше војсци, За њима се раја опучила,

(6 плећи бију дрвљем и камењем, Фишек штеди за вишу потребу. Ал да видиш јада изненада, Опавише Тројичну главицу Накићену војске п топова,

Топи пучу, а шишана гађе,

Око раје разбија камење,

А преламја церје и јасење; Припомога паша првој војсци, Јадној раји нико до Бог јаки,

Те прегнуше, на пашу удрише. Ала банда ево друга кавга

У једноме дану и сахату.

Пушка пуца, а куршуми звижде, Топи грме, одјечу планине, Мртви пада, рањени лелече,

А брат брата при самрти куми: „Недај, брате, да ме сјеку Турци! „Да се суши граду на бедему.“ Збунише се брда и долине

Од толике војске и алака.

Паша Турцим' турски командира, Арслан-беже својим арнауски, Крајичници чудно по босански, Требињани скоротурчењаци, Нашки знаду, ама нашки неће,

560

565

570.

580

585

590