Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
о Е
ли
Него турски: амет и Мухамет, А сва раја: за вјеру ришћанску, За крст часни сложно на душмана! Облијећу војсци поглавари, Пушке пале, дружину слободе: „Не бојте се, моја браћо драга, „Нас је триста крста од три прста, » А Турчина четри пет хиљада, »Добићемо Турке, ако Бог да.“ У ријечи у којој бијаху Притече им неколико друга
С караула, те друме чуваху, Пред њима је Балордића Мићо, Младо момче, Србин и паметан, Помоли се наспрамо Турака,
Од невоље попе три барјака, Нека мисле Турци: ево војске. Када паша угледао Мића, Мисли иду три барјака војске, Препаде се, корили га, људи, Плећи стисну, а борија, писну, Да свак' бјежи пут Требиња града. Кад побјежи паша Махмут-паша, Су његова два табора војске,
И повуче од боја топове, Побјегоше сви остали Турци,
А за њима раја као вуци, Гонише их до поља требињског. Ту изгибе небројена војска Крајичника, млада Арнаута,
И аскера војске регулаша,
Ту се раја накупи оружја,
600
605
610
620