Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

И Сваки на свом ударио сенту, Бију, пале а сијеку главе. Освојише клето Корјениће,

И злу ПЏиву и Гацко крваво, Освојише, огњем попалише, Ђегођ турског бијаше милета, Силни турски ајван плијенише. Што од српске сабље куртариса, То побјеже граду требињскоме Без оружја и без опанака,

Без сарука и празније рука.

То зачуо паша Дервиш-паша, И кад виђе што је и како је, Азурава силновиту војску, Бутум аскер и башибозуке,

Да околи Луку на Слимницу. Кличе вила с Гучине планине Прије зоре и прије данице. Зове вила у село Слимницу: »9дло вам јутро, српски витезови ! „Ви пијете и попијевате,

„Ви играте, шићар дијелите, „Не видите јаде изненада,

„Ето на вас све цареве којске. »удДа имате крила ластавице, „Не би један здраво излетио.“ Скочише се на ноге јунаци, Дочепаше пушке по сриједи, Латише се пут равна Пољица, Огрезнуше измеђ' турске војске.

Пред војском је паша Мехмет- -паша,

А пред српском Спајићу Мијајло.

660

665

670

675

680

685