Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

456

Ал' му Лука прес'јече ријечи, Ријеч рече, од срца уздахну: „Авај мене, бев нигђе никога ! „Јако л' данас лудо изгибосмо, „Код толико побуњене раје

„И комшије ломне Горе Црне, „Који су ми божју вјеру дали, »Да ме сама оставити неће, „Бев јуначке своје погибије, »дДа ме кољу по Зупцима Турци, » И да прште старо и нејако.

„Но што Бог да, биће ако Бог да.“

Па поскочи као соко сиви,

Џа припаса свијетло оружје,

О појасу сабљу димишћију,

У сребрне пасе окована,

А повикну на своје витезе: »Овак на ноге, ко Бога вјерује, „И ко љуби вјеру православну,

„Па крст часни и своје поштење !«<

Тад окрочи својега мркова,

За њим крену оно мало друга Као сложно јато голубова, Сваки иде како који може,

А војвода трчи понајпрви

Да уграби брже Драчевици. Кад јунаци сви на искуп били, Те с' војводом на ноге скочише, Полећеше кршној Крушевици, И ту браћа на оружје справна Очекују свога поглавара.

Кад то виђе Вукаловић Лука,

115

120

125

130

135