Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

_ 487

Нема када да се с браћом љуби, Но завика грлом п авазом: „Благо мене сада и довијек! „Благо мене, моји соколови ! „Кад сте тако справни и избрани. „Пемојмо се, браћо, препанути, „Нас је мало а много Турака, „Крст је часни бољи од мјесеца, „Који ће нам помоћ', ако Бог да. „Виђесте ли прошасте бојеве „Под Љубово и Трошну главицу, . „У Чичеву и ломну Олимницу, „Па по Шуми управ до Попова „Коју турску силу сатријесмо,

„А мало нам изгибе јунака,

„Што мртвога, што ли рањенога. „Који данас у боју погине, „Њега чека у рају спасење

„И јуначка слава у гуслара

„И тужење по гори невјеста,

„Те нам ките славу у кукању. „Једном ваља мријет свакојако, „Боље гинут за крст православни, „Него болан кући у пепелу.

„Но јединог Бога споменимо,

» С једног краја сложно ударимо, „Не бисмо ли раскрчили пута, „Да нам робље продре у Њемачку, „А“ ми с Турцим“ како начинимо.“ Тад јунаци на ноге скочише,

По сриједи пушке дочепаше, Разд јелише војсци поглаваре.

150

155

160

165

170

175