Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
_ 487
Нема када да се с браћом љуби, Но завика грлом п авазом: „Благо мене сада и довијек! „Благо мене, моји соколови ! „Кад сте тако справни и избрани. „Пемојмо се, браћо, препанути, „Нас је мало а много Турака, „Крст је часни бољи од мјесеца, „Који ће нам помоћ', ако Бог да. „Виђесте ли прошасте бојеве „Под Љубово и Трошну главицу, . „У Чичеву и ломну Олимницу, „Па по Шуми управ до Попова „Коју турску силу сатријесмо,
„А мало нам изгибе јунака,
„Што мртвога, што ли рањенога. „Који данас у боју погине, „Њега чека у рају спасење
„И јуначка слава у гуслара
„И тужење по гори невјеста,
„Те нам ките славу у кукању. „Једном ваља мријет свакојако, „Боље гинут за крст православни, „Него болан кући у пепелу.
„Но јединог Бога споменимо,
» С једног краја сложно ударимо, „Не бисмо ли раскрчили пута, „Да нам робље продре у Њемачку, „А“ ми с Турцим“ како начинимо.“ Тад јунаци на ноге скочише,
По сриједи пушке дочепаше, Разд јелише војсци поглаваре.
150
155
160
165
170
175