Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

„

Свак пред својом хита немилице, Те друг другу чепје на опанку, Крше драчу, камење прескачу Ка кошута прб дубова лишћа. Док их гласи немили стигоше, Да се турска војска приближила, И зубачко поље преклопила,

И убојне топове смјестила.

Кад зачуше од боја јунаци, Потрчаше брду виш' Зубаца, Угледаше у пољу душмана : Поцрњела брда од низама,

А поље се б'јели од чадора, Под чадором силан Дервиш паша Око њега топи начичкани,

И големе од боја лубарде.

То би јадна раја прегорјела, Ал' да видиш чуда и горега: Сустигле се све четири војске, Горе пусте по Зупцима куле, Међу њима војводина кула,

Око ње су навалили Турци, Обарају из темеља кулу.

И то би ти раја опростила,

Али ево чуда најгорега:

Бјежи јадно робље стампутице, Младо, старо, ромо и нејако, Кука робље и невоља му је, Све призивљу војеводу Луку: „Бе си, Лука, нигђе те не било!

180

185

190

200

205

»да л' не чујеш што нам раде Турци

„Изгибосмо, мука допадосмо.“

210