Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

4859

а

Ал' то Лука и слуша и гледа, У јунаку живо срце пуче,

Па овако дружини бесједи:

„ А] дружино, моја браћо драга, „Кад нам нема боја са Турцима, „Дајте сложно да ми ударимо „На најближу и највећу војску, „Да несретњо робље избавимо, „Видите ли ђе их гоне Турци.“ Код јунака поговора нема, Алакнуше, Бога споменуше,

Те на Турке огањ оборише. Када Турци упазише војску, На огањ су огањ оборили. Паде мрака код сунчана зрака, А сумрака и прије акшама

Од пушчана праха и олова.

Не бију се да добију Турке, Но не би ли роље избавили. Ђе је несрећа ту је и срећа, Бог помага јаднијем Србима: Сиротињи пута отворише,

И много се глава насјекоше. Прате робље гором пут Мрцина, У Њемачку робље препратише. Ал' се збила сила од Турака, Те за рајом нагло ударила, Неће раја да бјежи од страха, Но се крије, јер му је невоља За камење п за суво дрвље, Пушке пуне, а из грла вичу:

» У пме божје, браћо соколови,

220)

225

230

94()