Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

401

Жјеељне меса коњског и јуначког. Лете тице вису у облаке, Прегледају земље п градове,

Не би л' ђегођ вољу испуниле, Прелијећу Мачву каловиту. Каравлашку и Карабогданску, Џа сву бутум земљу Шумадију, Те падоше брду у Орбију, Трудне тице гладне починуле, Од невоље љуто проклињале: „Сријем-земљо, родом не родила! „А ти Влашка п Карабогданска, „У трњу ти земља огрезнула, „Те се легли вуци и хајдуци,

„А Србијо, залудња делијо, „Попала вам сабље паучина,

„А на чарку рђа починула, „Што у тебе не нађосмо меса, „Или жељне крви од Турака, „Но од љуте глади поцркасмо.“ Зачу тице српска чобанија,

Па тицама на јад одговара: „Муч те, тице кљун вам отпануо ! „А брчно вам погорјело перје! „Што кунете јутрос на уранку, „Саме себе да Бог да уклеле!

» Од када нам неста Карађорђа, „И Милоша Обренбеговића, „Прошли смо се кавге са Турцима, „Давно с царом мира угврдисмо, „И у миру шућур починусмо, „дЗемаљскогасе рада приватили