Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

501

„Два пут више но најбоља наша. 325 „Тако сложно, па биће што Бог да“.

Кад Јовану глас и књига дође,

Он покупи сву околну рају,

Те у Дугу с војском запануо

У Ноздрама у тијесну кланцу, 330 Виђе Јован у другоме кланцу

Церовића изабрану војску.

Ђе у кланац Киту запануо,

Та се двије састаше војводе,

И браћа се брацки поздравише, 335 За јуначко здравље упиташе,

Извадише љеба, заложише,

И напише по једном ракије,

Пита Јован Церовић-Новицу:

„Имаш, Ново, колико дружине 2“ 340) Новица му право каживаше:

„Не питај ме, мио побратиме,

»Откуда ћу јадан имат' војске,

„Ево има десет годин! дана

„Да се кољем с Турцим' без престанка, 345 „А лани ми мноштво погинуло

„Кад удрисмо тврду Колашину, »Поробисмо, огњем попалисмо;

„Па ту скоро погибосмо љуто

„Под пустијем Никшицкијем градом, 38350 „Кад га, знаш ли, на јуриш узесмо, „Поробисмо те га опалисмо,

„Немам више ни пуну хиљаду.

у ама кад се прегне умирати,

»Рад је гинут док тече једнога. прву „А ти, брате, колико имадеш«