Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

504

А аскери натичу их живе

На несретње оштре бајунете. Ала банда узаврела кавга, Стоји вриска српскијех јунака, Стоји писка војске у Турака, Ту се кољу самртни јунаци,

А лелечу многи рањеници,

Ту брат брата познал' не могаше, Камо ли ће Турчин каурина; Узмути се војска на све стране Као ждраљи у мутну облаку, Ту се не зна ко је старјешина, Ко је паша, ко ли је бимбаша, Ко миралај, ко ли је јузбаша, Ту бубњари бубње побацали, Трумбеташи бацили борије,

Ту не чује млађи старијега,

Но свак себе како може брани, Јер да бјежи, бјежати не може, Нема пута куд ће побјегнути. Ама бјеже брдом и камењем, Те страмоглав лете низ литице, Ђе му ни вран кости наћи неће. То гледао паша Дервиш-паша, Те боријом војсци гласа дава Да свак бјежи како који може, А он свог коња ошинуо,

Те побјеже с половицу војске Да утече граду Нишићкоме. Ал' не види чудо пзненада, Црногорце ђе га пушком гађу. Кад дођоше међу Црногорце,

425

43()

435

445