Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

И простране земље Румелије.

Кад се војска скупи у Стамболу,

Цар окупи паше и везире, Па их води на дивану своме, Међу њима царев телар вика: »„Оинци моји, паше и везири! „Шастаде ни једна гуја љута

„На Цетиње насред Горе Црне,

„По имену црногорски књаже, » Од њега ни већ лијека нема. „Роби робље, а сијече главе, „А узима цареве џебане,

„Сву крајину те је поробио,

» Ову крајину љуту Арбанију, „Поробио хотске војеводе,

» У граници гради ни градове, >> за мене ни хабера нема. „Но за Бога, паше ал везпри, ује ли овђе паше ал везира, „Да он пође на армату моју, » И да зажди топа арбењака,

» А покупи војску из Стамбола, » Да удари на Карадаглију, уда пороби мало п велико, »Да попали огњем свеколико, »да ухвати Петровића књаза,

» АЛ од мртвог да донесе главу,

„Честита ћу њега учинити. » тако ми свеца Мухамеда, „Ставићу га бутом за везира

„Без промјене за живота свога,

„И даћу му земљу Румелију,

(о ст

от сл