Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

По њој силну војску сакупио, А из Босне и Херцеговине, Што је влаха и добра Турчина Свеколико стави под оружје,

И наброји стотину хиљада. Боже драги, чуда великога ! Ударила сила на невољу. Колико је Турчин притиснуо Од Нехаја покрај мора слана До висока врха Сутормана,

До Лесандра и града Жабљака, И крвава Спужа на крајину, До Медуна на Васојевиће, Брзом Таром и Пивом крвавом, И до Дуге и града Никшића СОвуђе сила турска притиснула; Што је сила на Зети се слила, На број војске шездесет хиљада, То су сами љути Арнаути. Црногорца љуто мало бјеше: Од Црнице п Р'јечке нахије Свега бјеше тридесет стотина, А пред њима велики војвода, По имену Мирко Петровићу. Он довати злаћена дурбина, Обрати га пут Зете простране, И угледа војску превелику: Све поперен шатор до шатора, Испоређен Турчин до Турчина, Копја бојна као гора црна,

И барјаци к' и мрки облаци; А да пане просо од небеса,

110

115

120

136