Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Пе

Нема ђегођ зрно починути,

До на коња, јали на Турчина. Па бесједи велики војвода: „Браћо моја, Срби Црногорци, „Ево на нас сва сила царева. „Да се сољу данас прометнемо, „Колико је војске у Турчина, „Не бисмо пм осолили манџу,

„А нек'моли с њима бојак били. „Но што ћемо, браћо Црногорци #

» Од сваке не банде околише,

„По границам војску разметнусмо, „Не можемо с њима бојак бити.“

Тада вика Пламенац сердаре, И војводе Срби Црногорци: „Господине, велики војвода.

„С помоћ' Бога пи светога Петра,

„Сада ћемо шанце начинити, „Па ћемо их добро утврдити, „ И ту ћемо Турке причекати.“ Како рече, на ноге скочише, И камене шанце утврдише. Кад се сила турска подигнула, На четири штиве разредитше. Једна штива удари Турака, Зеебека крвава јунака,

Чекају их млади Угричићи, Побише их огњем из пушака; Друга штива љуте Скендерије, И простране земље Арбаније Њу чекају хабрп Црногорци, И ону су штиву предвојили;

«

170