Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

594

Трећа кад се штива подигнула,До шанца је близу долазила, Предвојише и њу Црногорци; Кад четврта штива ударила, На српски је шанац наринула, И српски је шанац обалила, На јаднога српског барјактара, По имену Васа Петровића,

За барјак му Турчин уватио, И на полак барјак под јелише. Хад виђоше јадни Црногорци, Да су Турци шанац обалили, Богме су се тврдо препанули, Па е' отолен на ноге дигоше, Ноге даше, а бјежати сташе. Кад то виђе велики војвода, Он једанак на ноге скочио,

И окрочи хата големога,

А извади сабљу у десницу, Кад претече младе Црногорце, Три четири сабљом ударио,

Па отолен наприједа мину, Бије хата бичем и кампијом Тек да приђе дође до Турака. Сва све српска војска прекорила, И напријед јуриш учинила, Нож сијева, крв се пролијева, Овуд се гази крвца од јунака, Докле под Спуж сагонише Турке, На спушко их поље догонише. Ту их данак био оставио, Тавна их је нојца раздвојила.

175

180

185

190

200