Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

587 _

„Брата мога Абдул-Меџид-цара, „Његову ми круну поклонисте, „Пак и мене царем учинисте. „Ако сте ме царем поставили, „Нијесте ми срећу окушали, „Земан дође треба војевати,

„На кауре срећу окушати,

„Као што су стари војевали, „На кауре срећу окушали, „Наше сабље крви напојили,

» И њихово царство разорили. „То све стоји у правоме дину, „Да османска душа среће нема, „Ни приступка при нашему дину, „Ко не пије крви од каура. „Знадете ли, Турци, браћо драга, »Од кад стари из Азије доше,

„ Је их Грци за браћу узеше, „Ина српско царство навукоше, „Те страшнога змаја предобише, „На Косову задобише царство, „Лазареву круну погазише,

» И његове цркве разорише, „Мурат паде, ал' задоби царство. „Камо срећа да Милош не дође, »да нашега цара не распара,

» О Милошем се вазда Срби Фале, »Е мрцино круну не испушти.

» О Косова се Турци повратише, „И грчкоме цару заратише, „Константина цара предобише,

» И његово царство освојише,

15-