Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

589 _

„Што ни под Беч осташе лубарде.

„»Ал' се томе није ни чудити, „Њему други краљи помогоше, „Те ту наше осташе лубарде; „Пак толико ни жалости немам. „ Ал' су моје више ране љуте, „Не даду мп стати ни заспати, „На те Црне Горе п клисуре,

» У које су змије шаровити, „Наше кољу Турке змајовите. „Кад промислим у рачуну моме, „Каква царства наши погазише, „И славенске страшне бановине, „Али Црну Гору не могоше, „Но ту многе војске изгибоше, „Многе паше п силни везири, „Силне војске од нашијех цара. „И чујте ме, четири везира: „Кад промислим за таквога врага, „Одмах би ме забољела глава,

„ Грешне мп се срце у прсима, „Баш од тога врага невиђена, „Која нема крепости ни снаге, „Која нема топова ни ране, „Која мора ни бродова нема, „Кућа мала, пак ни врата нема. »Ма сам чуо п вишега врага, „На њу други краљи ратоваше, „Не мога је нико сподобити, „Најпослијед страшни Бонапарте »По свијета бјеше освојио, | »Па на Црну Гору навојштио,

100

105