Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Ал' је турска сила одољела, И ив поља Србе ишћераше. Није мало војске сто хиљада, И шездесет од боја топова, Турци многа села изгореше, Па и Орљу Луку освојише, На њу паде хиљада Турака, Што на саму погибоше кулу. А некали на мјеста остала, Мирко б'јелу кулу запалио, Запалио, пак је оставио,

И на Даљан шанце закопао. Па на њега Турци насрнуше, На шанце их Срби дочекаше, Војвода их Мирко слобођаше, Убише се огњем из пушака. Погибоше пет хиљад' Турака, Ту Зебеки изгибоше страшни, И Черкези на гласу јунаци, Ту Зебецке пушке остадоше,

Те их храбри Срби пограбише,

И ту доста Срба погинуло, Три стотине бирана јунака, Ту се рани Петар војевода,

Баш војвода Петар с Љуботиња,

И његова браћа, изгибоше, Седамдесет п четири друга Од самога села Љуботиња.

Пак се двије војске раздвојише,

И четири дана починуше. Пети данак Турци ударише На Једноше поље Загарача,

1200

1205

1210

1215

1220)