Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

556

На високо Брдо Вртијевка, Своју војску на дурбин гледаше. Све га прати један издајица, Безобразна црна кукавица,

Што не знаде образ цијенити, Ни како ће државу бранити, Но све ради књаза погубити, Ма не смије нему уложити, Како ће се такви цијенити,

Он ће бручан пред свијетом бити.

Сјећају се, браћо, женске главе, Што је храброст и срце јуначко, И како се отачество брани.

И књегиња спази се Даринка За државу и за народ храбри, Спавила се, па се устанула, Собом узе милу шћерцу своју, А потражи земљу и државу.

Не могаше жељу ишчекати, Док не види храбрене јунаке,

И прелази царства и краљевства, Да огледа храбрена чудества, Како јој се бори домовина.

Ал: књагиња у Котору дође,

У то књаза гласи допадоше, Па је брже коње отправљаше, Посла слуге, те је сусреташе. Кад књегиња на Цетиње дође, Ту Николу књаза наођатше. Проли сузе, тер га целиваше, Па га љуби као мајка сина, Књаз Даринку у бијелу руку,

1590

1595

1600

1605

1610