Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

588

Пријед су му започели стари, Већ који су господу издали, Најпрва је издајица била

На Цетињу Радоњићу Вуко, Па је Кадић започео Томо, Најпослијед Радонићу Саво На књаза је пушку опалио,

Црн му образ пред свијетом био.

Ал' се божа воља смиловала, Да он јадно српство не угаси. Што уради, Саво Радоњићу ! Ал' нека те, црни Бранковићу. Књаз је твога оца погубио,

А биће му нешто закривио. Баш да није ништа закривио, Ти сад не би освету чинио,

Да је девет брата изгубио

Од твојега оца и матере,

Да су били као Југовићи,

А у срцу као Обилићу,

Не би зато саде промислио,

А некали пушку обратио,

И на свога књаза испалио. СОтид те било св'јету на видику! Пушка књазу не довати месо, Ал' је многа срца обранила,

Та издаја кад се догодила.

Но утече Радоњићу Саво,

Књаз остаде здраво на мегдану. Отолен се господа окрећу,

И низ поље зелено се шећу, Књаз књегином у дворове дође,

1650

1655

1660

1665

1670

1675