Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

292. „Ов'јетли књаже, мили господаре, „Што их жалиш чудит' ти се није, „Но: да жалост саде оставимо, „Ми смо нашу браћу осветили, „Погубили десет за једнога, „Сад ће други приспјети потомци, „Што ће бити као мрки вуци,“ Књаз Никола сузе отираше, И свој војски пуно зафаљаше, Суве тире, поче говорити: „Чујте добро, храбрени војници, » Од Косова вазде слободници, „Нијесмо се за себе борили „Ни овакве главе изгубили, „его, браћо, борбу започесмо

„За све наше Орпство и Славенство,

„Да се отму они из шужанства, „Али нико не ће устанути,

„Не шћеше се узбунит' Бошњаци, „Нити Срби дбше у помоћи,

„ Арбанија не шће устанути, „Кастријота Ђура споменути, „Херцеговци нама спомогоше,

„ Крајичници шњима изгибоше; „Бугарска се земља узбунила, „'Балост моје далеко је била,

„ Помогоше Грци и Слављани, „Што могоше, то ни спомогоше, „Помогоше новцем и захиром, „Војском шћаху, али не смијаху. »Фала Ческа, Фала Грчка моја, „Фала браћо, посавски народе,

1775

1780

1785

1790

1795

1800

1805