Српски занатлија : календар са сликама за 1890 годину

ПРВИ ЛОНАЦ

Пе ЕН

“ на измаку оне велике планине, што граничи Србију од југа. Назвали су је „седми дан“ — а на горњем прагу с поља стоји кредом написано: „сваки је дан седми дан“. Њен је газда

досетљив човек он је тако протумачио опу божју заповед што вели: седмога дана немој радити. = Почни бројпшти од суботе, онда је петак седми дан; плочни бројити од петка, онда је четвртак седми дан, и тако, по том његовом рачуну и тумачењу заиста излази да је сваки дан седми дан кад не треба радити; за то и читава недеља дана зове се седмица. Сви они, којима је сваки посао и рад мрзак, смешећи се спомињу те речи и из дана у дан седе у тој механици, пију и троше, а газда их хитро послужује и прича им свакојаке досетке, које су такве, да се, осим те механе, не могу на другом месту казивати. Он има и сановник са рождаником, па на свако питање уме одмах одговорити, и како он коме каже онако му се пи догоди; има и општинске уредбе и неке законике, по којима свакоме даје савете и сачињава молбе, тужбе и свакојаке писмене потребе. Он зна да прорачуна интерес и отплату управи фондова, а прима и новце да их тачно отправи управи. Осим тога вешт је у давању лекова за сваку болест; има различитога корења. За све услуге, што их сво-

јим гостима и околним селима чини, његова, је наплата малена. Он се задовољи једним прасетом плин кожом од јагњета, или торбом жита, пасуља п сувих шљива. Треба умети па имати; он п уме и има; нп од кога не отима. Ма да му пропадне по тдекоја заслуга п вересија, он јоште никога није тужио. Прилично је стекао п новаца и пмаЊа; али ипак по кад кад рекне: да нисам овако меканога срца ја бих три пута још оволико имао, И ако му срески шшсар Јова, са својом званичном ревношћу, многе сметње прави, срећа му ипак напредује. Давао му је једанпут, као неки малп поклон, осамдесет динара да му буде у нечему на руци, а он га изгрдио ни пас с маслом не би појео.

Та мала крчма не лежи ни на каквом глаВвном друму, нити се даљни путници ту свраћају, али ипак она нигда није празна. И сада, од ранога јутра, неколико сеоских беспосличара седе око главања и зановетају; сви су неопрани п дроњави ; један беше већ прилично пијан, а они други труде се да га стигну. Пре четири дана на том истом месту, потукли су се неки, један од њих седи са повезаном главом, алп се смеје и шали; механџија, их је поравнао да се не туже, па сада, за срећног тога помирења плаћа се част, пије се и весели.

У то момче, што је напољу секло дрва, упаде у механу и рече: „газда, ето низ брдо писара Јове.“ — Механџија окрете се од гостију, шчепа једну пачавру, истрча пред врата и обриса на горњем прагу онај натпис: сваки је дан седми дан. За тим се устумара по механи и поче успре-

19

Ае ут о)