Српски занатлија : календар са сликама за 1890 годину

се | И

Писар Јова, као из некога сањања подиже тлаву и одговори збуњено : „не знам ни ја шта ћу.“

Онај пијани насмеја се па му довикну: „НД где је најдубља Морава па скочи у воду.“

Писар Јова пребледи и стресе се; те исто речи, тако исто смејући се казали су му двојица од његових другова кад је полазио од среске куће. Он је свагда бпо оштар, речит и слободнога срца, а сад се сам себи чудио како је клонуо пред тим понижењем; чинило му се да га мало дете нападне било би јаче од њега. Нека тама обузе му очи, прихватп се рукама за столицу да не падне, давило га нешто у тушњ, није могао суву пљувачку прогутати, једва је полагано изговорио: „механџија, дај ми мало воде. «= Механџија дохвати једну тестију, празна; 3 мућну друтом и она празна.

„Сад си прешао преко потока па што ниси ппо2“ рече онај са повезаном главом.

Писар Јова прибра се мало, устаде, окрете

леђа оним подсмевачима, узе штапи свој завежљај па рече механџији: „дај ми пола леба.“ Механџија приђе долапу, преломи и даде му пола проје: „немамо другога леба; ове недеље нисмо пекли, а то нека ти се нађе за пута, не тражим да ми платиш.“ — Јова узе пола проје, спусти један бакарни новац на столицу и без збогом пзађе на врата и хитро пође путем на северну страну. Сви за њим истрчаше пред механу. Онај пијани викну: „Јоцо, колико ти одовуд стопа, толико ти отуда тодина!- — Тој досетци сви се гласно насмејаше. Јова застаде, окрете се, хтеде нешто рећи; али он није нигда на своја уста псовке изговарао, а другим речима није се могло ништа одговорити. Тешко уздану, обори главу п продужи свој пут. Да је био неваљао, себичан п грабљив, не би му жао било, он би се смејао п на грдње одговарао би грдњама; а овако, по његовом добром срцу разлила се горчина, наједанцут омрануо је на цео људски род. Кад је изишао из свога. среза, требало је да му буде лакше, нико од оних што га сретну, није га познавао; дошао је у срез у коме није ни једну спроту утешпо, ни једнога праведника од напасти заштитио, ни једној ситној сирочади имање спасао, могао се надати да га неће нападати и вређати; али и туда су људи: данас му изгледају сви људи једнаки па их подједнако и мрзи.

Путем сретао је чељад где носе радницима ужину и пуне судове воде, окретао је главу од њих и пролазио је ћутећи; ако му се где која. јавила и поздравила га, он се учинио нечуо. едан је био али није хтео воде искати. Ах, помисли у себи, нигде више никоме нећу рећи помози бор или добро јутро; умрећу од глади а нећу ни једне

мрве леба запскати, скапаћу од жеђи а нећу једне кашље воде примити из човечије руке. Е Кад је сунце зашло сврати се са ееоског пута на утрину под једно гранато дрво, спусти свој завежљај п седе покрај њега, Лепо мајско вече, са својим месецом на западу, донело је земљи тишину и одмор. Гледао је према себи по брешчићима раштркане куће, видео је по тдекоји луч да просветлуца, то жене ламирују стоку, чуо је из даљине и по неки глас, па се све ућута и пзгуби у ноћној тишинп. Јова је одломио неколико кома. дића од проје, п сваки залогај, докле га је донео до уста беше покатан сузама. То су му прве суве правога ота-

„јања. Нигда он до сада није помишљао да овај

лепи свет има такво ружно наличје. Млад, без пекуства, ничим није се могао утешити. У ранпм годинама остао је без оца п мајке, они су умрли у туђој кући; своју су кућу продали да њега изведу на пут. У мислима прошао је он сву своју прошлост, све дане и послове своје званичне службе, п нигде ништа није нашао што биму савест пребацити могла. Где је год могао чинио је добро,

помагао је свакоме по својој могућности; а данас.

сваки му смејући се каже: несретниче, иди и скочи у воду. — Те речи ни једнога тренутка није могао заборавити, оне су се удубиле у његово срце, овладале су делом његовом душом; у њима је гледао најбржи свршетак свога очајања и једини лек својој увређеној душт.

У тим најпрњим мислима спустио је своју главу на онај мекани : завежљај, покрпо се капутом; заспао п гладан п жедан. Није бпо уморан, али је осећао да му је душа уморна п болна, да је спта п пресита овога света. Саљао је пајбпстрије изворе из којих ладна вода кључа, сањао

је лепе, оседлане коње да се водају п на њега

чекају; напослетку видео је у сну брзу Мораву и онога шијаницу са разбијеном главом да му показује Мораву п виче: овде је најдубља вода.

Кад се пробудио већ беше свануло, летње су ноћи кратке. Он скочи, узе свој завежљај и крете даље. Осећао се мало поткрепљен али нимало утешен. Прошао је поред неких малих шумипа пи попео се на један брежуљак. Одатле отворила му се очима прекрасна долина, око које су мали гумићи поређани. Све је уређено и посејано; мноти радници, са изласком сунца, окопавали су кукурузе, овце из својих станова хитале су на пашу, краве одлучене од телади рикале су на све стране; чуло се различито довикивање и по рдекоја песма; и свима својим гласом јављале се. На све стране видили су се воћњаци, виногради, њиве и куће. Свет је леп ко га лепим и задовољним очима гледа.