Српски занатлија : календар са сликама за 1890 годину
ЛЕ 2 (ду—
Писар Јова полако сиђе у ту долину с камена на камен прекорачи бистри поток, па коме се мало зауставио те се умио и слатко се воде напио. Недалеко одатле, близу обале тога потока беше једна подугачка кућа црепом покривена, п око ње неколико мањих зграда; кад га узани, сеоски пут девео пред ту кућу, види под широким наслоном једнога младог човека са засуканим рукама, окреће неку справу ногом а рукама прави од земље некакав суд : даље одатле, на тридесет четрдесет корака, пред другом мањом зградом види двоја волујска неупрегнута кола, једна су вршком била натоверена лонаца и различитих других земљаних судова, а крај оних других види две женске, слажу судове на кола. Кад је био
према ономе човеку што ради, он се заустави
не хтеде рећи ни добро јутро. Та нико њему не жели добро јутро, па што би и он другоме желио; ћутећи седе према њему на једну гредицу; спусти свој пртљаг и капу на земљу, па извади кутију с дуваном да од последњега труња начини цигару. Онај мајстор погледа га непрекидајући свој посао; после два три минута погледа та опет; па онда заустави ногом точак, обрпса каљаве руке о кецељу и смешећи се узвикну: „Јово, брате, откуда ти тако“
Јова зачуди се и није знао шта ће му рећи, а онај грнчар корачи му ближе: „познао сам те — рече — по томе малом ожиљку више десне обрве. Не можеш да се опоменеш; ми смо зајеАно свршили четири разреда гимназије; четири године седели смо један до другога. Ја сам Андрија, твој најбољи друг, знаш како смо лепо живили. Јово, брате, ходи да се загрллмо !“
Јова скочи, баци кутију с дуваном, рашири руке п полети му око врата. Једва је могао изговорити: Андрија, брате, зар си ти — Од великог узбуђења грунуше му сузе; „Ах, — рече нигда се нисам надао даћу овакав тренутак доживити; нигда нисам мислио даћу овако слатко загрлити слику човечију ; јер сам омрзнуо на људе и на цео свет, Школски другови, вечни другови али ти си мени једини анђео у овоме селенском паклу !“
После неколико тренутака Андрија поче опет окретати своју справу и довршивати свој започети лонаш, а Јова седе п исприча му своју судбину.
„Па шта мислиш саде“ упита га Андрија.
„Оно што су ми толико њих казали, и што ћеш ми и ти казати; да скочим у воду да не гледам више овај пакосни свет,“
„Хајде не говори којешта! — рече Андрија непрестано хитро окрећући нотом точак а, рукама гладећи свој велики лонац — млад, здрав
човек наћи ће леба на камену. Та две вредне руке, свуда, на сваком месту створиће себи рај. Што очајаваш»2 зар ниси нигда. читао Робинзона, и она лепа поучења у књигама Лоситија Обрадовићаг Што жалиш толико за једном писарском службом Бог затвори човеку једна врата, а отвори стотину. Прихвати се другога посла; широк је свет, на свакоме кораку има послова што чекају на вредна радника.“
„Па куда ћу, па шта ћу 2“ рече Јова, „Шта тод хоћеш — одговори му Андрија намештајући нов комад земље за други лонац — шта год хоћеш почни и ради, само немој скрстити руке и непрестано уздисати: куда ћу, шта ћу. Јеси ли тледао кадгод ону малу бубицу, пење се, пење се па падне; она не очајава нити помишља да скаче у воду, него се мало одмори па опет почне се пењати; и трећи или четврти пут доспе куд је наумила. Јеси ли гледао малога паука ветар му покида оне танке кончиће, а он пзбере друго место и одмах ради. Ни ти не треба ни два дана, ни два сата да дангубиш, него одмах да притиснеш на какав посао. Треба запети па запевати; ко хрче не срче; боље радити до ноћи него чекати туђе помоћи. Ево, овога минута ступи у ову моју радњу, па за кратко време би ћеш свој газда. Видиш ону прљушу2 ретко је где наћи такве земље за судове. То је мајдан одакле ја вадим суво злато. Мој отац правио је само препуље па је мене одранио п школовао.
Кад сам свршио четврти разред гимназије даде
ме на занат столару где сам две године провео, Кад ми умре отац вратим се овде на своје отњиште са једним, старим; добрим лончаром:; од њега научим овај занат. Он после оде на свој завичај, ваљда је до сада умр'о, бог да му душу прости; а ја узмем момке п продужим радњу све боље и боље. Од сваке врсте судове градим. Ено тледај онамо што моја жена и свастика товаре на кола, праве пештанске мазушке. Оне немају нужде да оно собом раде. имам момака и најамника, али оне не могу нигда да стоје беспослене; у осталом женске руке лепше сложе; натоваре пуна кола а ни једнога лончића не разбију. Ономе, ко ради по онда кад му није нужда, слалак је живот. Она обоја кола ићи ће прексутра на вашар и све ће се продати; свакога месеца тако шаљем, а п овде се доста продаје. У заната су златне руке; са занатом даље се може отићи него са пуном кесом дуката Оне две зграде и она прљуша, то ми је очевина; а онај виноград на брегу, ону дугачку њиву са оним ливадама где она говеда пасу, пи ову кућу, то сам све ја за ових неколико година стекао; а нигда нисам без које стотине дуката готових новаца.
#