Српски занатлија : календар са сликама за 1890 годину

но

Онај велики воћњак са шљивама посва она засејана земља што се спушта у долину и сва она шума на лево, то је моје жене и њене сестре; остало им је од оца то пмање, ја им се не мешам, оне га управљају; нису се још ни поделиле; за саме суве шљиве приме кад кад у јесен по сто дуката; пмају у варошкој штедионици више од хиљаде дуката. Оне су обе добре п вредне. Зими два три месеца ја гтрадим столице а оне их плету рогозом по сламом; осим столица израдим многе друге дрвенарије и све се то на пролеће, на првом вашару, за готове новце прода. Видео си како је онај поток мален, али ја сам га горе под брегом заградио и начинио језеро, а испод њега воденицу на уставу. Кад се у томе језерцу накупи доста воде, довољно је да ова два села самељу жита што пм треба. Осим тога ту сам запатио п свакојаке рибе, једем је кад год хоћу а и продајем. Доле у потоку пмам малу пцигљану; што год видиш у овој околини препа на кућама то је са моје цигљане. Имам говеда, оваца, кошница, свиња и свега. Ретко штогод у вароши ја купим а много којешта продам. Видиш, Јово, ја сам не само богат него п срећан и задовољан, а то за то што имам јако поуздање у ове моје две каљаве руке. Гледај како овај точак лети! откад ти ту седиш ја сам ево начинпо пет лонаца, то је равно два динара; а могу за један дан, кад је спремљена земља и кад имам вреднога момка, да их стотину начиним,; а преко седам стотина различних судова наслажем у пећ, па се за 24 сата сва ова земља претвори у само злато. Сви јадикују и вичу: проџадоше наши занати, сви вичу: шта ћемо п како ћемо 2 а сви непрестано дају своје лепе новце за странску печену земљу. Три врсте закона довољне би биле да подигну до најлешшега цветања половину наших заната. Да се каже: нико не сме продавати обућу или хаљине што није у својој радионици израдио, и тако за многе друге радње, па би све пошло унапред и силни милиони не би отишли у туђе земље. Ево још један велики лонац готов! гледај како је леп п округао! у њега ће на зиму вредна сеоска домаћица скресати три главице кисела купуса и подоста сланине, а каква стара баба с преслицом сешће поред њега, па ће га окретати п чувати да не вагоре; два пута ће да пљуне у прсте и предиво а трећи пут заборави се па пљуне у лонац. Ево, сад ћеш видети од ове лопте блата начинићу за час прекрасну ћасу. Јово, остани у овој мојој радњи; овде могу још три гринчара радити и живити; би ћеш од велике користи п мени и себи; не могу свуда собом да доспем, а немам поузданих момака. Ти си скрстио руке па очајаваш а мени се чини да свуда, по овој нашој

СРПСКИ ЗАНАТЛИЈА

лепој Шумадији, леже разбацани динари, само треба заћи па их купити као јагоде. Прометни се тип од писара у грнчара. Ово је прекрасан занат; печем земљу па продајем, а људи купују па лупају. — Јово, бога тп, донеси ми ону видрицу с водом.“

донесе му видрицу пи сппао је Андрија рекао. Тек што је то свршио рече му: „иди молим те донеси ону карлицу са блатом, не могу посао да прекидам.“ Јова хитро п радосно послуша га; требало је још воде, он узе ону видрицу и оде на поток те донесе. Андрија је непрестано радио иза своје обртаљке. „Јово, носи ове лонце одавде и све их полатано ређај по оним даскама, нека се суше на сунцу.“ Кад је то извршио рече му Андрија: „сад иди па од оне велике гомиле спремљене земље одвајај по оволике груде, треба ће ми још до ручка “

Јова скиде капут, оде и поче ону угажену мекану земљу откидати н у гутољке, колико је доста за један лонац, гњеждити. После неколико минута Андрија викну: „Јано!“ а девојка млада п лепа весело дотрча од кола — иди засучи рукаве оном новом калфи, све му спадају у оно блато; па после нађи један комад платна нека припаше да не каља хаљине.“ — Јана притрча и поче му засукивати рукаве: „овако, овако! дај, и ту другу руку; овако, овако! па други пут пре него што почнеш радити треба да засучеш те рукаве.“ За тим, при повратку колима викну : „о зете, нема ти овде радника ни помоћи; бога ми он још нигда до сада није засукао рукава; беле му се руке до рамена као снег.“

Јова скочи, воду где му је

Јова је гледао за том девојком како хитро пде п весело говори, према њеној вредноћи и поуздању у себе, његово очајање беше му стидно; затледао је своје руке до рамена, п чинило му се да кожа, где је она прстима додирнула, хоће да изгори; прошао је у мислима своју прошлост и није се могао опоменути да је игда у животу, у каквом послу засукао рукаве; осмехнуо се томе п продужио је даље ону земљу одвајати; радовао се што је помагао своме другу; видео је да има послова што уморе руке али поткрепе душу. Он је радио све живље; после неког времена прође поред њега једно детенце, метнуло прст у уста пи јаше на штапу; оно стаде пред Андрију: „тата, постављен је ручак!“ — Андрија одмах устави своју обртушку, обриса руке од блата, подшке дете у висину, пољуби га п узвикну: „погледај, Јово, ово је моја највећа радост и срећа! нема оне царске круне на свету за коју бих дао овај мој мали ловчић. — Хајде остави посао, опери руке па да ручамо,“

(