Српски занатлија : календар са сликама за 1890 годину

и . | о У 7 – <= 6 Нигда он у свом животу није тако слатко „Нећу — одговори она — пмаш две велиручао. Јуче је са очајничким сузама јео ону проју | ке мапе,“ била му је горка, данас, са радничким знојем „Какве су то мане, моја лепа Јано“ на челу, беше му залогај сладак. „Прво пушиш:; а то је као да сваки дан Тако је он свакога дана, од јутра до мрака, бацаш два гроша. То за једну годину износи | помагао своме другу, а Андрија му је непрестано | 720 гроша, за десет година 7200 гроша, а за налазпо посла. После десетак дана рече Јова: | тридесет и четрдесет година износи капитал од „свакота госта три је дана доста. Треба већ да | 30.000 гроша што си у ватру бацио. Друго, мој идем.“ — „Ниси ти мени био гост, одговори му | лепи писару, немаш влатне руке, не знаш јоште Андрија, него добар радник п помоћник,“ да тим | заната. Кад оставиш дуван и начиниш лрви доузе креду, прорачуна нешто, извади и пружи му бар лонац, онда ћу ти казати шта мислим.“ Тако пуну шаку динара: „Узми то, узми, шта се усте- | му изговори она, па се отрже из његових руку жеш: никоме ја, осим каквом богаљу, не покла- | п смејући се оде за послом. њам ни једне паре; али нећу ни туђега поклона У том новом очајању Јова није помишљао или милостиње. То си зарадио, толико бих дао | да скочи у воду. Видео је да на овом свету има п другоме. Алп кажем ти братски п пријатељски: | среће, радости, љубави и задовољства; само то остани овде у мојој радњи, па ћеш видети како | све треба собом заслужити. То су рајске јабуке ће ти све боље ићи носао п зарада. За две три | које нигда не падну у крило ономе ко их својим тодине осигураћеш своју будућност. Са овом ра- | трудом не заради. Он је одмах узео своју кутију дњом може се поштено стећи па весело и задо- | с дуваном, начинио је п попушио последњу пивољно живети.“ | гару, па је онда бацио кутију, а прпонуо је око Јова прими пружене новце, зампели се мало | гричарског посла. Сваки дан од јутра до мрака о томе занату; сто лонаца за један дан, нека | спремно је блато и окретао је онај точак. Исје по грош то је сто гроша, а свој независан | тина знао је начинити паитку чинију, просту | газда: то му беше милије него да је капетан | кадноницу и по гдекоју омању ћасу, али лонац у срезу. никако још није умео. Тек да га доврши а он У томе уставише се једне таљиге пуне раз- А Ел У Па - 5 Јане доста ослободио, али ппак најтеже му поличитих ствари. „Јово, рече Андрија, одведи ове таљиге тамо и стовари све овоу твоју собу; то МАО ШАН Па РЕНЕ су твоје ствари. Ја сам без твога знања послао Једанпут хтео је начинити мали тањирић да је и сав твој дуг исплатио а твоје ствари овамо МИНИ ОРЛ И ВУНЕ га Јани. „Нећу — одмах пете 1) она одговори — да није то од земље, узела Д Ј би п метнула га у недра Ти пмаш лепше и ооље „Андрија, брате, што еп то чинио! ја ти срце за. поклањање. “ немам откуда то исплатити,“ Тако су пролазиле недеље п месеци; Јова „Ти ћеш одрадити“ одговори Андрија. Јова | је све више напредовао у своме омпљеном занату, поћута мало па одважно и весело рече: „и хоћу | а поред тога помагао је у свему Андрији, који одрадити, “ му је његове послове правично оцењивао пи по Од тога дана није он нигда више помиш- | заслузи тачно псплаћивао. Јова осећао се да сталљао на одлазак. У свима пословима помагао је | н0 стоји на својим ногама, уверпо се да га њеАндрији и био му је поуздана рука у свачему; | гове две руке могу свуда ранити; неко јуначко | а највише трудио се да научи гричарски занат. | поуздање испунило је његово срце; са племениЖетвео је весело и задовољно, само та по кад | Тим поносом почео је да гледа на овај свет; | кад Јана збуњивала кад му дође и почне викати: | није више опо погружен п невесео. (6 киме се притисни ту земљу! овако, овако! мичеш тим | Год познао сваки га је хвалио пи поштовао; он рукама као да су ти од воска.“ Ма све такве | је то својим радом и својим владањем потпуно њене вратоласте речи, он је умео досеткама одго- заслужио. Свак је са њим задовољан и срећан; варати, али је био уверен да га она надмаша са | чли — али, он није знао да усред тога задовољсвојом вредноћом и поуздањем у своје две руке. | ства и среће може се уздисати. Он нпје умео После неког времена, кад је“ мислио да се већ ос- још начинити лонац, а од савршенства тога лонца лонио на своју снагу, на свој занат, ухвати је он | зависи савршенство његове среће. Јана није хтеза обадве руке; она се поносито успрси и оштро | ла ни да чује о просидон и свадби докле год он га погледа „Јано, без пкаква околишења кажем | нема златне руке, докле не научи занат. Он је ти да те волим и да не могу без тебе живети, | по читаву стотину лонаца на дан почињао и ква7 Хоћеш поћи за мене2“ рио само да би достигао своју жељу. Често се 5

6. 2 (би

18. =