Српски занатлија : календар са сликама за 1890 годину

~ Е ЛИ о ве ~ 5 МР БРЕ 5

БЕОГРАД

(ан пе = Х а

5 |

—8;

љутно на самога себе, али му то није ништа помагало; ваља научити па знати и ин

Једнога дана Јова весело викну: „• Јано, ходи амо!“ кад је дошла рече јој: „ево гледај овај лепи лонац; ја сам га начинио.“ — Она узе лонац, окрете га у рукама, погледа га изнутра н с поља са сваке стране, па рече: „не ваља ништа! лонац треба да је свуда једнак, а овде ево је дебљи, овде много тањи; ево овде једног камичка, ниси добро земљу спремио; ова му је страна испупчастија од оне друге; па онда —

мале су му ушице; како ће чељад везати поврав кад носе радницима ручак или ужину. Мој леди писару, такав лонац не би ни слепа жена, купила.“ Па онда тресну лонац о земљу и утече смејући се.

Јова је дуго гледао 32 њом; није се љутио јер се својим очима уверио да онај лонац заиста има све оне мане; она није хтела ни једну ману да прећути, она хоће за мајстора да се уда. Јова је мануо главом два три пут, поми-

слио је у себи, што јој је већ недавно казао: ништа се није од вредна човека отело, па неће ни тај лонац — ни та Јано. Смешећи се узео је други комад земље пл почео је нов лонац. Требало му је мање хитње а више пажње.. Чешће је стојао поред Андријеп гледао како он ради; трудио се да своје руке потпуно навикне оној лакоћи и вештини; непрестаним пажљивим радом успео је. Шосле непуне четири недеље, стао је он пред Јаном опет са једним лонцем, п уве-

ка | Саме 7.

рен о доброј изради пл о савршенству ПА. вештине поноспто очекивао је пресуду. Јана узе лонац и дуго га је вагледала п обртала; њено срце поче живље куцати а образи јој се заруменише, очи су јој биле пуне суза. Све што му је до сада говорила било је као нека шала, сада јој треба једну реч изрећи коју ће повторити пред олта ром; мислила је којим начином да је искаже напослетку рече: „овоме лонцу и његовом паје стору не налазим мане!“ Јова рашири руке да

је вагрли, алп она, заједно с лонцем утече.

Тај тренутак помирио је Јову са свима људима; да је могао загрлио би читав овај свет. „Љубав разлила се по целој његовој души а мидина по свој овој земљи. Она лепа долина, онај рај умножио се са новим, срећним паром људи. Адам и Ева истерани су из раја да раде, Јова и Јана ушли су у рај са радом.

Нису ни три године прошле а Јова не само да има са оне стране потока лепу кућу и радионшшу, него је стекао другог лепог имања и готових новаца. И он често подигне у паручју своје детенце по узвикне: „није оно цар што круну носи, него онај ко је срећан и задовољан!“ Њетово пријатељство са Андријом и љубав са Јаном није се још нигда ничим помутило. Онај први његов лонац још траје; у њему Јана и зими п лети негује цвеће. Сваки дан Јови се чини да је сунце све сјајније а Јана све лепша, а он све срећнији и задовољнији.

Љ. П. Ненадовић.

а: