Српски занатлија : календар са сликама за 1890 годину

ај.

- 55

_ тво, па ни наш пропзвођачки свет, спремни били за решавање тих питања. Истина својим радом

(бу“—

живот руске интелигенције. Највише је његове пажње привлачила. народна економија; економска, питања највише су га занимала. Потпуно спреман за расправљање привредних питања вратио се покојни Њујовић у своју отаџбину, пошто је претходно Минхен посетио. Све своје расправе штампао је нешто у „Србији“ Каљевића, а нешто у „Гласнику“ Орп. ученог друштва; у њима се дотицао нешто дневних а нешто трајних економских питања. Његово гледиште на наш економски живот разликовало се од гледишта наших људи, који су се у то време бавили економском науком. У својим радовима исказивао је мисао, да постојећи друштвени а поглавито привредни одпосп ни у колико нису стални и вечити, него да се непрестано мењају. Доказивао је неистининост оних економских појмова, које су тада шприли оно неколико људи, који су се расправљањем привредних питања бавили. Ширпо је здраве економске појмове код тадање омладине; утицао је на њу да се развија п васпитава у правцу којим је и сам задахнут био. Био је сам а при том и болестан и није могао да оствари своје замисли; нису ни околности нити пак и само тадање друш-

није непосредно утицао на наш привредни сталеж, на наше занатлије, али је утицао на известан круг наше омладине, која је у тешњем додиру стајала п са занатлијама и са осталим привредним светом нашим. Осим расправљања економских питања, он није покушавао да практички изводи оне назоре, којих се придржавао у својим књижевним радовима. Према томе #. Жујовић није непосредно ништа учинио за наш привредни, занатлпски, сталеж, али посредно, спремањем омладине за ове послове, учинио је много. Он је први подстакао омладину да мисли о економском положају свога народа, да се васпитава у правцу, који даје народу пријатеље и искрене помагаче | а не бирократе, а то је доста.

За кратко време свога живота по доласку из Петрограда Њујовић је учинио много, само што су се ресултати његова рада појавили доцније. „Орбија“ Каљевића, у којој су излазили | чланци о равним економским питањима, дневним и теориским, била је предмет озбиљне пажње тадањег подмлатка, који данас заузима угледан положај у нашем друштвеном и државном животу.

Жујовић се родио 1. Октобра 1840 г. у селу Врачевићима, окр. ваљевског, а умро је 25. Априла 1870 год., алш његов рад оставио је дубока корена у српскоме друштву тек после његове смрти. Његов је рад бпо обилан, п та обилност вртела се махом око привредних, а поглавито занатлис-

ких питања. Још онда је писао о занатима, 0 еснафима опако, како ми данас пишемо! још онда је он на ова питања гледао онако, како на њих гледамо ми данас. Они, који су на другој занатлиској скупштини предложили, да се учини помен покојном Живојину Њујовићу, учинили су само дужност, коју су дужни били учинити занатлије, јер је Жујовић био први човек, из чијег је пера потекла прва реч у одбрану оних привредних односа, који имају за собом будућност; а они, који су се томе противили, чинили су то само због тога што им је рад тога посленика непознат био. Српски привредници, земљорадници и прерађивачи, одужили би се својој дужности и учинили би достојну пошту сени тога великога трудбеника, кад би његове чланке, растурене по „Современику“, (где је писао под именом „Селав“.), „Србији“, „Гласнику ученог друштва“ и другим новинама прикупили и издалп, да се омладина васпштава идејама тога нашег ведпкана. Јест, ЈК. Жујовић је наш великан на пољу економске науке не за то, што је какво велико дело наппеао, него за то, што је први у својим чланцима шприо здраве погледе на наш привредни живот — за то је великан, и за то су га дужни поштовати сви прпвредници, а на првом месту радници п занатлије, за то и његову слику доносимо у првом занатлиском календару.

Други је покојник, заслужан за занатлиски п раднички сталеж — Оветовар Марковић. Он се родпо 1847 г. у зај ру, а умро је 26 Фебруара 1875 г. у Трсту. Основне школе свршио је у Рековпу, у јагодинском округу; четири разреда тимназије свршио је у Крагујевцу а остаде тимназиске разреде свршио је у Београду. Сврштвши гимназију ступио је на технички Факултет наше Вел. Школе а 1866 т. оде као руско-српски блатодјејанац у Петроград, где је учио инжењерство. Натеран болешћу Оветозар измоли те му влада српска дозволи 1869 да продужи инжењерство на ципришкој политехници.

Због његовог чланка « Обмана у Орбији“ влада му одузме благодјејање и он се вратио у Србију где у друштву с неколико својих пријатеља покрепе лист „Радник“. Пошто је својим писањем изазвао огорчење тадање владе, морао се склонити у Нови Сад, одаклеје у друштву с покојним Сретом Анђелковићем најживље утицао, да не охладни одушевљење за оном идејом, која је загревала млађи нараштај. Пред пад Ристићевог кабинета дошао је из Новог Сада у Србију, где је по чео издавати „Јавност“. После шест месеца рада на овоме листу Светозар буде осуђен на девет месеца затвора и отправљен у Пожаревац. Пошто је издржао затвор врати сеу Крагујевац, где отпо-

– ај

пала

— - – ________---~еј ож