Српски занатлија : календар са сликама за 1890 годину

тица

(“=

чне издавати „Ослобођење“. Болест га је све више |

савлађивала, док га не лиши живота у Трсту, где је бољци својој лека потражио.

То је у најопштијим цртама живот човека, чију слику доносимо по цртежу нашег вештака, г. Уроша Предића, пе чијим радом на привредном пољу желимо упознати наше читатеље.

Покојни Светозар Марковић издашнији је од пок. Жујовића у економској науци и теориски 1 практички. Покојни Светозар снажио је своје

економске погледе и своје практичке радове не |

само мислима што их је прикупио у руској књижевности, него и мислима критичке школе на западу, чији је представник био Карло Маркс, и оних установа привредних, које су се почеле ширити по западној Јевропи, нарочито од Француске револуције 1848 г. Светозара. Марковића, као практичког организатора народне привреде, најмање познају; њега познају п као политичара, и као критичара, и као економисту, али та најмање познају као практичког радника на организацији српскога рада. С овом страном његова рада пи желим да упознам читатеље првога занатлиског календара. Посматрајући привредни положај наших занатлија, и упоређујући га с општим током друштвеног развића, Светозар је видео да занатима предстоји очајничка борба са Фабричком страном производњом. Светозар је убеђен бло, да разједињени занатлиски сталеж са слабачким и разједињеним привредним средствима п радном снагом не може дуго живети. Није желео да види у својој земљи индустрију на онаким привредним осноВима, какви су господарили на западу: желео је развитак српске прерађивачке привреде али без оних злих последица, које је на западу прате. Поред овога, Светозар је видео, да ми нисмо у стању Да створимо ни онакву индустрију, какву видимо на западу, јер су наши суграђани слаби капита10М; из тих разлога решио се, да ради на стварању таквих установа, где се и без великих поЈединачних капитала, могу наши занати унапредити Н постати таква привредна установа, која може и боље, и јевтиније производити.

Нас занима овде практичан рад покојног Светозара, занимају нас оне многе задруге што су установљене заузимањем његовим, Од свију ових задруга данас не видимо ни једну, све су оне пропале. Заузимањем Светазаревим основане су задруге: столарско-браварска, кројачка, обућарска, опанчарска, ковачко — коларска, поткивачка, и још некоје; све су оне основане на једној истој основи. Мајстори испитани удружили су и своју

радну снагу и своје капитале. Сви удружени чланови радили су цео дан; рад им је награђиван био на парче; са дневном наградом чињени су покушаји, али је одма замењена с наградом на парче. Задруге су све напредовале врло добро. Покојни Светозар са својим друговима бпо је непрестано међу задругарима; у многим задругама сам је био и администратор и књиговођа, био је управо онај дух, који је одушевљавао задругаре за њихово подувеће ; све могуће несугласице међу члановима и интриге са стране отклањао је покојник оном топлином, којом се вазда одликовао његов карактер. Али овај покрет, који се појавио седамдесетих година, пмао је да савлада велике тешкоће, које су навалиле на ново установљене задруге с разних страна. Тадања влада гледала је у задругама огњиште за јаку себи противну политичку струју. Оно мало здравијег елемента политичког што га беше сакупљеног око „Србије“ поче се издвајати у самосталну групу, која сав свој рад беше упутила економском развићу свога народа, а то не беше по вољи другима.

Мајстори што осташе ван задруга почеше рити против задругара разним начинима. Почеше подстицати несугласице и стварати сплетке међу задругарима; у самим задругама појавише се неваљалци који почеше поткрадати своје задругаре. Она прва вредноћа охладни, свакп је хтео да буде комотан, да заповеда, да врши какву спољну службу пли да надзирава, само да не мора радити. Сваки је почео на длаку да мери, да не уради нешто више него што би други урадили.

Усред свију тих напада на задруге и њихове пријатеље с разних страна, Светозару почну претити и он се морао удалити из Орбије. С његовим одласком из Србије нестало је његовог духа међу задругарима; сад је и најмањи поветарац могао да обори доста разршвено стање међу задругарима, п задруге су услед тога пропадале једна за другом. Најдуже се одржала столарско браварска задруга, разуме се не с оноликим бројем задругара, колики је био у времену оснивања њенот.

Узроци пропадању задруга леже на првом месту у томе, што задругари нису били предани интересима задруге, него су задахнути били себичним смеровима ; што се међу њима нашло људи, који нису гледали у интересима задруге своје интересе, него су се хтели користити задругом лично; није било онога морала, оних моралних особина, које су тако погребне сваком удружевом раду, те најважније стране нису имале наше прерађивачке задруге, и онда их је лако било по: тиснути свима интригама споља : и влада пмајсто-

бо