Српски књижевни гласник

ЗА ИКОНОМ. | 19

вате упале очи синуше испод риђе косе паднете на чело (капу је стрпао у торбицу). Душа му је да се песнича, и ематра за понижење водити рачуна о броју противника. Ма да је дугачак и сув, опет се види да је прилично енажан. Дугачке жилаве руке завршују се великим црвеним песницама. Сумњива дружина мрко га посматра и ћутке мери. Једино рекла показује вољу да се уплете у бој...

— Ти, «чврчак», да седиш с миром! — заустављају га. — А ви, господо идите својим путем.

— Ми и идемо. А ти се не усуђуј да нас опомињеш, -— љути се Андреја Ивановић.

— А тип се не задевај, — истрчава рекла, — и ја, брајко, имам обркове. Кад те млатнем... Ти 2 — Ја. — Менег7

Андреја Ивановић стиште пасницу за леђима, пепреи се пред реклом, дајући му прилике да га ошине по образу. Знам да је у том тренутку највећа жеља Андреје Иванонвића била та, да се рекла усуди ударити га. У његовим грудима нешто ври, надима се, и то нешто добило би природан излаз само тако, ако би са стране противника пукао шамар. А већ после тога Андреја Ивановић показао би чудо од неустрашивости.

Међутим до туче не дође. С једне етране уплетох се п ја да уздржим Андреју Ивановића, што бејаше врло тешко, јер његова гвоздена рука лако се отима мојој.

— Иди! Не дирај! — говори ми доста грубо. С друге стране црни дугоња одгуркује реклу. Црни дугоња изгледа озбиљан човен, кога све ово љути као једна шала која смета «послу».

Но како да је, мегдан остаде на Андреји. Ивановићу. Погнут напред, издигнута лева рамена и стиспуте за леђима десне песнице, он стоји гордо на свом месту, док противници, свађајући се, измичу у правцу где се на трави црвени кошуља сељака, који мало час туговаше о греховима.

Уз

–