Српски књижевни гласник

20) СРпсСКИ- Књижевни ГЛАСНИК.

IV.

Код маленог засеока Олгина пут се. раздваја. Старим московским путем, који води на Горбатов и даље на Муром, миле разнолике гомилице света пз оближњих села, који је излазио да дочека икону, па се сад враћа кући. Арзамаски пут дао се у лево.

Заосталих се налази све више и више, али се главна гомила богомољаца не види нигде. Села кроз која пролазимо као да су опустела, — њихови становници отпратили су икону до првога села, а многи ће е богомољцима до Оранака. Само продавци бозе што се још нису дигли; онп под шатрама броје бакаруше које им је донео овај људски талас.

Је ли, господо по вољи мало бозе 7 Ми пијемо где само можемо. «У путу је боза врло

добра — философира Андреја Ивановић. — А на одмору ово упамтите, не пите бозу већ чај». — Како сте ћарили7 — питам трговца, који утире

марамом знојаво, црвено лице.

— Права беда, господине!... У ствари гадно: морају се паре напред тражити. Ако не гледаш, попије, па зажди,

— Или је мука се кусуром... — меланхолично додаје трговкиња. Да ти грош, а кусур тражи од пола динара. Андреју Ивановића некако вређа ово тужакање.

— Није никакав грех богомољца и џабе понудити

бозом, — исказује он своје тврдо мишљење. — Наш је посао трговина, — хладно одговори продавац. — Кожодери сте ви, то вам ја кажем! — надове-

зује мој пријатељ, али у ходу, тако да се његова напомена, рекло би се није чула где је требало.

— Ако се будете враћали, могли бисте свратити к нама на преноћиште! — љупко нам довикује трговкиња.

— Ero што су ти ћифте, у очи му пљујеш, а он прича како је то «божја роса»! поган свет.

У Андреје Ивановића беше обичај да своје мисли исказује јасно и одређепо; његове симпатије и антиџатије,