Српски књижевни гласник

12 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Тај удар Марко не могаше поднети и пресвисне потпуно разочаран и намучен.

E

Кад изиђе пред Бога, а Бог се смеје, све се тресу небеса :

— Освети ли, Марко, Косово 7 пита кроза смеј.

— Намучих се, а јадно ми Косово, нисам га ни видео! Бише ме, апсише ме, пандуриса/, и најзад ме спроведоше међу луде! жали се Марко.

— Знао сам ја да нећеш боље проћи! вели Господ благо.

— Хвала ти, Боже, те ме опрости мука; а више ни сам нећу веровати кукању мојих потомака и плачу за Косовом! А ако им треба пандура, бар за ту службу имају доста на избор, све боље од бољега. Боже ми опрости, али ми се чини, да и нису моји потомци, и ако мене певају, него да су потомци онога нашег Суље Циганина.

— Њега сам им ја и хтео послати, да ме ниси ти онако молио да идеш. А знао сам, да им ти не требаш, вели Господ.

— И Суља би данас међу Србима био најгори пандур! Сви су га у томе претекли! вели Марко и заплака се.

Бог уздахну тешко и слеже раменима.

РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ.