Српски књижевни гласник

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. (7).

— Да. Али то није ништа. Новине то тумаче као да имају права на то. На, читај.

Гранде, који беше узајмио новине од Кришоа, пружи Шарлу пред очи злокобни чланак. У том тренутку јадни младић, још дете, још у годинама када се осећаји изливају е простодушношћу, бризну у плач.

— Добро је, рече у себи Гранде. Његов ме је поглед плашио. Сад плаче, спасен је. — И то није ништа, јадни мој синовче, настави Гранде јачим гласом, и не знајући да ли га Шарл слуша, то није ништа, утешићеш се; али...

— Никад! никад! Оче! оче !

— Он те је упропастио, остао си без ичега.

— Шта ме је стало7 Где ми је отац 7 оче!..

Плач и јецање разлегаху се на страшан начин међу овим зидовима и понављаху се у одјецима. Све три жене, обузете сажаљењем, плакале су : сузе су заразне колико може бити заразан и емех. Шарл, не елушајући евога стрица, одјури у двориште, нађе степенице, попе се у своју собу, паде на постељу и зави главу у јастуке, да се сит наплаче далеко од својих сродника.

— "Треба причекати да прође први пљусак, рече Гранде вративши се у дворницу, у којој Евгенија и њена мати беху брзо селе на своја места и наставиле рад уздрхталим рукама, пошто су обрисале очи... Али овај млади човек није ни за шта; он више мисли о мртвима но о новцу.

Евгенија уздрхта кад је чула како јој отац говори о најсветијем болу. Од тога тренутка она поче осуђивати свога оца. И ако беше заглушено, Шарлово јецање разлегало се у овој звучној кући; и његово потмуло плакање,