Српски књижевни гласник

456 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

који му се диве; до сада их није свакада имао: хоће ли их у будуће мање имати“ До сада, геније, када га има, не изгледа да треба да се жали у ово доба демократије; данас мање HO икада. Данас је сепгурнији да ће наћи одјека у целом једном народу но некада у једном малом друштву, одабраном, али подјармљеном етикети, лаком, и у коме је било мало места за нове госте. Ми нећемо да помињемо историју Корнеја који је носио свога //owwewra у хотел Рамбује, Молиера, толико великих људи које је народ ес прва погледа открио. Аристократија, чак чисто интелектуална, одабрано друштво, академија, врло често су наклоњени реакцији; претпостављајући да су у њима духови који су најспособнији да разумеју уметност тачно на оном ступњу на који је дошла у њихово доба, у њима нису увек они који најбоље могу разумети сутрашњу уметност. У место да се повија по више мање рђавом укусу једне епохе, геније хоће да је реформује; а лакше је реформовати укус једне епохе (Корнеј је опет пример томе) но укус једног академичара.

Генија увек више мање нису разумевали; другаче и не може бити, јер је у самој природи генија да се истакне пред осредњим духовима. Да нађе сигурнији пријем, треба да чека плиму људекога мора, као што рибар који плови к обали седа на кљун евоје барке и чека јал који има да га понесе на песак, подиже га, и једним скоком весело ,скаче на земљу. Гениј је вазда у журби: у сред океана, он кличе: „земља!“ и полеће да је се докопа; дође ли жив, то је велика срећа. Шта га се тиче 2 он ће сам покренути вал који има жива или мртва да га донесе. Не треба крити, генији, па чак и таленти, имали су понајчешће и сувише непријатеља, и у накнаду зато имали су мали круг људи који су им се одушевљено дивили. Шта више, ако се налази мало генија које су сувременици потпуно разумели, још је мање генија о које се будућност огрешила. Људи који рове по архивама до данас нису открили траг ни једног

фр