Српски књижевни гласник

~

DY

DO

ESynyEHOCT YMETHOCTHM M IIog3MJE.

тенпја првога реда који је потпуно неопажен прошао. Некада је била највећа опасност за уметника или за мпелиоца. да види где му дело пламен прождире на гревској пијаци, и на тај начин остаје без будућности, тако рећи за навек осуђен. Данас се ничега таквог нема б0јати, и уметнику је за све друго лако. Највећа опасност којој може бити пзложен то је остатп у тами, то је копрцати се у општем немару; алп за таленте, добро прекаљене п сигурне у се, п сам неуспех је подетицај.

Нема сумње, песнички и уметнички геније никада тако јако неће моћи падати у очи као неки научни генији. Један безмерно уметнички извајан мрамор не може одмах нодићи толико ларме у свету као каква нова локомотива која се сва задихана јавља на шинама или нова врета морскога брода који риче у бури. Открића песникова или уметникова су увек повученија; она се већма осећају изнутра но што се могу претом дотаћи. Ипак она најзад, као што је говорпо Паскал, блесну „духовима“. Представљају нам демократију као основно „љубоморну на генија“; та љубомора изгледа исто Tako платонска као ште јо врло често била љубав аристократеких владавина. Правимо разлику у осталом између политичких генија п генија у уметности: ко се то и међу најзанесенијим демократима бојао, на пример, Гуноаг Ко је пкада хтео умањити књижевну заслугу Ренанову. Ако су демократи оклевали да ли да од Ренана направе сенатора, може бити да су погрешили; али на сваки начин имали су својих разлога; у осталом нико не зна да ли би Ренан могао бити добар политичар, п сам он, тај велики сумњалица, први би посумњао. Што се тиче политичких тенија у правом смислу речи, према њима се увек имало неповерења, под свима владавинама. Ако је монархија имала свога Ришелје-а и свога Бизмарка, који су били доспели до првих места, исто је тако имала и свога. Типргоа, који је срамно био отеран. Модерна демогратија је знала да се послужи, после свега, људима

20: 2