Српски књижевни гласник

СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

|

Отидоше у собу, и седоше — гост на пругаето канабе до округлог стола, а домаћин на столицу спрам њега. У једноме куту собе горуцало је кандило пред великим ћивотом са три капка, око којега је на зиду имало још икона. Ризе на иконама лепо су очишћене и сјаје се као нове новцате. Соба, закрчена сандуцима пи старим разноликим намештајем, ударала је на зејтин, дуван и кисео купус. Петуњиков се обазре и поново се намргоди. Вавилов с уздахом погледа на иконе, затим пажљиво омерише један другог погледом и учинише један на другог леп утисак. ПЏетуњикову се допадоше отворене лоповске очи Вавилова, Вавилову — отворено, хладно и енергично лице Петуњикова, с великим јаким јагодицама и збијеним белим зубима.

— Ви ме, наравно, знате и присећате се о чему ћу да говорим! — поче Петуњиков.

— O тужби... мислим, — покорно одговори подофицир. — Тако је. Мило ми је што видим да се не затежете, него одмах прелазите на ствар, као човек праве душе, — подваљује Петуњиков крчмару.

— Ја сам војник... екромно одговара овај.

— То се и види. И онда приступимо ствари просто и право, да бисмо пре били готови...

— Добро... — Добро... Ваше је тражење сасвим законито и ви ћете добити парницу, — сматрам за потребно да вам

то на првом месту кажем.

— Веома сам захвалан! — рече подофицир, трепнув очима да сакрије осмејак у њима.

— Но реците ми, шта вас је нагнало да познанство са нама, својим будућим суседима, започињете тако непријатељски одмах са судом 2

Вавилов слеже раменима и оћута.

— Зар не би простије било да ете право нама дошли п на миран начин све уредили... а2 Шта миелите 2