Српски књижевни гласник

Бивши Људи. OZ

—- То би, наравно, било пријатније. Него, видите, ту има други чвор... ппсам то ја учинио од своје воље, него по наговору... После сам и сем видео како би боље било, ама је било доцкан.

— Тако... Вас је, мислим, неки адвокат научио 7

— Тако нешто...

— А-а! Па желите ли евршити ствар на миран начинг2

— Врло радо! — прихвати војник.

Петуњиков поћута, погледа га, и наједанпут хладно пи сувонарко упита:

— A због чега то желите 7

Вавилов се није надао таком питању, те не мога одговорити. По његовом мишљењу питање. је било глупо па као човек, свестан својега права, осмехну се у брк Петуњикову:

— Па зна се због чега... Боље је живећи с људима живети у миру.

— Е, — прекиде га Петуњиков, —- неће бити баш тако. Ви, како видим, нисте начисто због чега желите да се помирите се нама... Да вам ј2г кажем.

Војник се зачуди мало. Ово момче у пругастом оделу, које му је прилично смешно стојало, тако говори, као што је говорио четни командир Ракшин, који је, кад би био љут, одједанпут избијао по три зуба војницима. — Ви хоћете помирење зато, што вам је наше суседетво веома корисно. А корисно је оно отуд, што ће у нашој фабрици бити не мање од сто педесет радника — а доцније и више. Нека само стотина, кад приме кедељну зараду, попије код вас по чашицу, и ви сте месечно продали већ четири стотине више но што сад продајете. Ја то узимам у најмању руку. Ви зато и држите крчму, пзгледате ми паметан и промућуран човек, леде оцените корисност нашег суседства.

— То. је петина, — климну главом Вавилов, то сам знао.

-— Па шта — упита јачим тоном трговац.