Српски књижевни гласник

28 "ОРпПсСкИ Књижевни Гласник.

— Ништа... Дај да се миримо..

— Мило ми је што се тако брзо решавате. Ево ја сам донео изјаву за суд, којом тржете жалбу противу оца. Прочитајте је и потпишите.

Вавилов погледа округлим очима својега сабеседника и задрхта, слутећи нешто што не ваља.

— Молим... да потпишем 7 Али како г

— Па просто, потпишите име и презиме и више ништа, — објашњава Петуњиков, показујући претом где да удари потипне.

— Не, -— не иде тако! Ја ћу већ лако потписати, него реците ви мени прво колику ћете ми оштету за земљу дати 7

— Па вама та земља није ни за шта! — рече Петуњиков помирљиво.

— Али она је моја — викну војник.

— То је истина... Па колико бисте хтели 7

— Па макар онолико, колико је у тужби наведено... онолико колико је тамо написано, — понизно одговара Вавилов.

— Шест стотинат — Петуњиков се благо засмеја. — Ви се само шалите!

— Ја сам у евом праву... Могу тражити и две хиљаде... Могу запети да рушите.. Тако ћу и учинити. Видићете дакле, да сам малу цену назначио. Тражим да се руши!

— Дела, дела... Ми ћемо, можда, и порушити... после три године, пошто вас добро запетљамо судеким трошковима. А кад платимо, онда ћемо ми за свој рачун отворити крчму, MH TO бољу од ваше, — п ви ћете пропасти као Шведи код Полтаве. Пропашћете, мој глубе, ми ћемо се зато већ побринути. И сад бисмо могли размиелити о зидању крчме, но то је једна петљавина, а нама је време скупо. А после п вас жалимо, као велимо зашто ни криву ни дужну човеку хлеб отимати 2

Јегор Терентијевић, стиснутих зуба, гледа свога госта, и лепо види да је гост његов господар. Би Ва-