Српски књижевни гласник

Бивши Људи. 29

вилову жао себе сама прет том хладно-спокојном, неумољивом фигуром у смешном пругастом оделу.

— Међутим, налазећи се у тако блиском суседству и живећи у љубави с нама, ви бисте, драговићу, могли лепо зарадити. О томе бисмо се ми такође побринули. Ево, на пример, ја бих вам посаветовао да још сад отворите малу бакалницу. Знате: дуван, кресавице, хлеб, краставци и т. д... Све ће то имати лепу прођу.

Вавилов је слушао и, како није био глуп, појмио је ла је најбоље ослонити се на великодушност противникову. Управо одатле је требало и почети. Не знајући шта да чини са својом злоћом и љутњом, војник гласно опсова. Кувалду: |

— Враг однео и ону пијандуру!

— Је ли то на рачун тог алвоката, који вам је жалбу саставио 7 -— упита мирно Петуњиков, па узданув додаде: — Одиста, он би вам учинио рђаву услугу... да нам није било жао вас.

— КЕх! — махну руком огорчени војник. -— Има их двојица. овде... Један се досетио, а други написао... Допиеник проклети!

— Како дописник 2

— Пише по новинама.. Сви су ваше кипрајџије.. Красни људи! Уклоните их, гоните их бестрага, тако вам Христа! Разбојници! Свакога овде у улици заводе, подбадају, праве смутње. Не може се живети од њих... страшни људи — могу још опљачкати или запалити...

— A тај донисник.. шта је он7 — интересује се Петуњиков.

— Он 7 Пијаница! Био је учитељ, па га најурили. Пропио се и... ето пише по новинама, гради тужбе. Грдно подао човек!

— Хм! Је ли вам он писао тужбу 7 Та-ко! Сигурно је он писао и о нереду на грађевини — скеле тамо, шта ли, нашао је да нису како ваља намештене.

— Он је! Ја то знам, он је, пас! Сам је овде читао и хвалио се; вели, ја сам ово Петуњикову подлио воду.