Српски књижевни гласник

30 : СРПСКИ КЊИКЕВНИ ГЛАСНИК.

— Да... хоћете лп ви да се ми поравнамо 7

— Да се поравнамо 7

Војник обори главу и замисли се.

— Ех, јадни наш животе! — увређеним гласом викну он, чешући затиљак.

— "Треба учити, -— препоручи му Петуњиков, палећи. цигару.

— Учитиг Није ствар у томе, господине! Слободе нема, ето шта је. Какав је мој живот Живим у страху једнако се обзирем... немам слободе кретања! А заштог Бојим се... она уштва учитељ пискара у новинама противу мене... санитетску полицију дражи, глобе плаћам... Те ваше кирајџије, пази, још ће ме и запалити, убити, опљачкати... Шта им ја могу Полиције се они не боје... Онп се чак радују да их ухапсе — да једу хлеб џабе...

— Ми ћемо их уклонити... само ако се погодимо, — обећава Петуњиков.

— Како да се пногодиме7 — тужно и мрко пита Вавилов.

-— Кажите ваше услове.

— Па како ћуг Дајте... шест стотина... по тужби...

— А сто не бисте примили — спокојно упита трговац, брижљиво омерп својега сабеседника, и, благо се. осменув, додаде: — Више не дам ни једне рубље...

Затим скиде наочаре п полако их стаде брисати марамом извађеном из џепа. Вавилов га гледа, са сетрахом у души, и у исто време почиње га поштовати. У спокојном лицу Петуњикова, у његовим зеленим великим, очима, широким вилицама, у целом његовом дежмекастом телу огледала се поуздана снага, добро диециплинована умом. Вавилову се допадало п то, што је Петуњиков говоpano е њим просто, пријатељски, без икакве охолости, као с братом, и ако је он војник а не руветлија томе човеку. Разгледајући га, скоро дивећи му се, војник се не мога уздржати, већ осетив у себи навалу страшне радозналости заборави за тренут све остало, п се пуно поште упита Петуњикова: -

— Где сте изволели учити 2