Српски књижевни гласник

Бивши Људи. 31

У технолошком HHCTHTyTy. A gamro IIrame? погледа. га овај с осмејком у очима.

— Ништа, ја тек онако, извините! — Војник обори главу и наједаред с усхићењем, завишћу, чак се неким надахнућем, повика: — Да! Што ти је пусто образовање! Једна реч, наука — светлост! п еве ти је ту! А ми смо ти на том свету псто као совуљага према сунцу... Е ех! Господине, деде да свршимо ствар!

Он одлучно пружи руке Петуњикову и загушено рече:

— Е... пет стотина 2

— Од сто рубаља више ни паре, Јегоре Терентијевићу, — као жалећи што више не може дати, слеже раменима. Петуњиков, тапшући својом белом великом руком чупаву руку војника.

Онп брзо евршише, јер војник одједаред окрете у сусрет жељи Петуњикова великим скоковима, а овај опет бејаше непоколебљив, тврд као стена. Кад Вавилов прими cro рубаља и потписа поравнање, — плахо баци перо на сто и повика:

— Сад ми још остаје да се с мангупима равнам! Смејаће ми се, грдиће ме, душу ће ми вадити, ђаволи!

— А ви им кажите да сам вам платио целу суму по тужби, -— посаветова Петуњиков, пуштајући лагано танане струје дима из уста п посматрајући их.

— Таман ће ми веровати! То су паметни лупежи.... нису они глупљи од...

Вавилов се уједе за језик, збуњен упоређењем које у мало што не изговори, и бојажљиво погледа 'трговчевог сипа, који је пушио, сав занет овим процесом. Но он брзо оде, обећав на поласку Вавилову разориги гнездо немирних људи. Вавилов је гледао за њим п уздиеао, осећајући потребу да добаци какву пакосну и увредљиву реч томе човеку, који поузданим корацима измицаше уз брдо путем затрпаним шљамом и пшараним јамама.

У вече у крчму дође капетан. Обрве је строго покупио а десну руку стегао чврето у песницу. Вавилов му пође на сусрет с осмејком каквог кривца.