Српски књижевни гласник

32 СРпски Књижевни. Гласник.

— Деде причај, достојни потомче Кајпна и Јуде...

— Погодили смо се... — рече Вавилов уздишући и обарајући очи.

— У то не сумњам. Колико сп добио сребрникаг“

— Четири стотине рубаља...

— Знам да лажеш.. Али то је за ме још боље. Да ке дуљимо лакрдију, Јегоре; мени ћеш дати десет процената за проналазак, учитељу двадесет пет рубаља за тужбу, жбан ракије нама свима п подоста закуске. Новац сад дај, 2 ракију и остало око осам сати.

Вавилов позелене, и разрогаченим очима погледа Кувалду:

— Хоћеш шипакг То је отимачина! Не дам... Шта вам је, Арпстиде Фомићу. Стрпите се ви мало с тим вашим апетитом до идућег празника! Гле шта ви хоћете! Не, бар сада могу да вас се не бојим. Ја сам сад...

Кувалда погледа у сат.

Дајем ти, Јегоре, десет минута за твој гадни разговор. За то време сврши млатарање језиком, и дај што тражим. Не mam ли — изепћу те. Теби је Коњец као нешто продаог7 Ти си читао у новинама о томе како су Басова покрали. Разумеш ли7 Ништа нећеш моћи сакрити — смешћемо те. И баш ноћас... Је си ли разумео 2

— Аристпде Фомићу! Заштог — заурла подофицир у оставци.

-— Не зуцај! Јеси ли разумео или нег

Висок, сед п строго натмурен, Кувалда је говорио подуглаено, пи његов је кркљиви бас злослутно одјекивао по празној крчми. Вавилов га се увек мало прибојавао и као бившег војника, п као човека који нема ништа да изгуби. Сад му се Кувалда јавио у новом облику : не говори много нити смешно као увек, а у оном што је тговорио тоном командира, који је сигуран да ће га послушати, звучала је озбиљна претња. Вавилов је осећао да ће га погубити капетан, само хтедне ли, — погубити са задовољетвом. Ваљало је подлећи снли. Пре но то уради, војник са злобним дрхатом у срцу покуша да се измигољи беди. Он дубоко уздахну, и поче смерно: