Српски књижевни гласник

Бивши Људи. 838

— Право је, види се, речено: саму себе баба бије, кад чисто не жање. Налагах ја на себе, Аристиде Фомићу... хтедох се показати паметнији, но што сам... Само сам сто рубаља добио...

— Даље... — рече Кувалда.

— А не четпри стотине, као што сам казао... значи...

— Ништа не значи. Мени није познато кад си ти лагао, да ли мало пре или сад. Ја имам примити од тебе шездесет пет рубаља. То је умерено...

— Ох, Господе Боже! Аристиде Фомићу! Ја сам спрам вас, колико сам год могао, био нажљив.

— Паг Не дроби, Јегорка, праунуче Јудин!

— Изволте... даћу... Али Бог ће вас казнити 3а то.

Завежи, гнојави чире на земљи! — загрме капетан колутајући грозно очима. Мене је Бог казнио... Он ме је осудпо да гледам тебе, да говорим е тобом... Раепљовићу те на место као муву!

Он потресе пееницом под нос Вавилову, шкрипну зубима п искези их.

Пошто је отишао, Вавилов се поче грчевито смеиштп и једнако трептати очима. Затим му се екотрљаше низ образе лве крупне сузе. Оне беху некако зеленкасте и сакрише се у брковима, а на њихово место помолише се друге две. Тада се диже и оде у собу, стаде пред иконе и дуго се мољаше, не мичући се и не бришући суза са својих тамних и избразданих образа.

Ђакон Тарас, којега је увек нешто вукло у шуме и дугове, предложи „бившим људима“ да изиђу у поље, у једну долину, и тамо, у крилу природе, попију ракију Вавиловљеву. Али капетан и сви остали једногласно опсео ваше ђакона и природу, и решише да пију код куће у дворишту.

— Један, два, три... — броји Аристид Фомић, — свега нас је тринаест: нема учитеља., а намануће се и још какав мангуп. Рачунајмо двадесет особа. Доћи ће по

) .„)