Српски књижевни гласник

54 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

два и по краставца на главу, по фунта хлеба и меса... лоше није! Ракије долази таман по флаша... има кисела купуса, јабука и три лубенице. Пита се какав нам још ђаво треба, браћо ниткови7 Дакле, спремимо се да ждеремо Јегорку Вавилова, јер ово је његово тело п крв!

По земљи простреше некакве остатке одела, на њих поставише пиће п јело и заседоше важно и ћутљиво, једва уздржавајући своју наклоност пићу, која је вирила из свију очију.

Наступала. је ноћ, мрак се спуштао на двориште ноћишта, накарађено шљамом, последње сунчане зраке још су обасјавале кров у пола разрушене куће. Била је хладовина и тишина.

— Почнимо, браћо! — командова капетан. -- Колико имамо чаша Шеест.. а нас је тринаест... Алексије Михајловићу — наливај. Је ли готовог Е, прррви вод... пали!

Испише, кашљуцнуше и почеше јести.

— А учитеља нема... ево већ треће вече да га не видим. Је ли га видео ког

| — Hmno...

— То он до сад није чинио! Али све једно. Креснимо још коју, Искапимо за здравље Аристида Кувалде, мојега јединог пријатеља, који ме целог живота ни за тренут није остављао сама, ма да бих ја, ђаво га однео, можда, и у добити био, да ме је бар за неко време ослободио својега присуства.

— Паметно казано — рече Оглодак и закашља. се.

Капетан, свестан својега преимућетва, погледа другове, но не рече ништа, јер је јео.

Пошто се обредише по двапут чашама, цело друштво намах оживе — порције беху замашне. Тарас и по бојажљиво исказа жељу да когод што исприча, но ђакон заподеде спор се Кубаром о преимућетву мршавих жена над дебелим, и бранећи пламено своје погледе, као човек убеђен у њихову истинитост, не обрати пажњу на жељу својега друга. Наивно лице Метеора, који је лежао