Српски књижевни гласник

СПОЉАШЊА Политика СРБИЈЕ. 471

па да ми у један пут останемо без сва та четири места. У невољи, Ристић је покушао да се објасни непосредно с Андрашијем, на кога су нас у осталом и Руси упућивали. Ристић је био готов жртвовати Нови Пазар п Митровицу, ако би нам Андраши хтео израдити Ппрот п Врање. У интересу је саме Аустрије било да нам учини ову услугу, јер свако наше проширење на југоисток могло је бити само о трошку Бугарске, — т. ј. о трошку руске сфере. Ипак зато, Андраши је хтео да нам ову услугу прескупо наплати. Њему није било доста што ће одржати између Србије и Црне Горе дотадашње одстојање; он је тражио још да се Аустрији обезбеде у Србији њене „железничке и трговинске претенсије“. Још у Берлину Ристић је морао потписати с њиме један споразум којим смо се ми обвезивали закључити трговински уговор с Аустријом и саградити железницу. По ту цену, најзал, дошли смо до Пирота и до Врања.

Берлинским Уговором Србији је призната независност, и тиме потпуно довршено њено одвајање од Турске, које је почело још устанком од 1804. Берлинским Уговором Србија је добила више у земљишту него СанСтефанским Уговором, али, иначе, не може се рећи који је од та два уговора био за нас гори. Сан-Стефанским Уговором била је, истина, обезбеђена Босни и Херцеговини аутономија, али је зато цела Маћедонија била додељена Бугарској. Берлински Уговор, опет, одузео је Маћедонију Бугарској, али је зато овластио Аустрију да заузме Босну mu Херцеговину. Што је најгоре, Аустрија се није задовољила тим двема српеким областима; она је намеравала да п Србију увуче у своју сферу, и тој њеној намери имао је већ да служи Ристић-Андрашијев споразум. Али Ристић, који је потписао тај споразум само зато што је морао, чинио се невешт његовој политичкој тенденцији. Чим је добио Пирот п Врање, он је покушао да том споразуму смањи практични значај. Србија се само у начелу била обвезала на закључење трговинског уговора и на грађење железнице; о свему