Српски књижевни гласник

36 СРпски Књижевни ГЛАСНИК. — То се може евакоме десити, — примети Кувалда! — Дед лажи даље...

— Била је мршава, али је јела много... Од тога је чак и умрла...

— Ти си, ћоро, њу отровао, — поуздано рече Оглодак!

— Не, нисам Бога ми! Она се прејела, наставља Тарас и по.

— Но ја ипак велим да сп је ти отровао, — тврди одлучно Оглодак.

Чешће је такав бивао: кад једном избаци какву глупост, заопучи понављати је, не наводећи ништа у њену потврду, и тера дотле, да из каприциозно-детињског тона, којим је почео, полако прелази у беснило.

Ђакон узе у заштиту својега друга.

— Није он њу отровао... није било узрока...

— А ја велим да јесте! — пиену Оглодак.

— Мир! — продера се капетан страшно. Његова се досада изметала у брижну јарост. Он баци поглед Mo својим пријатељима, и, не нашав на њиховим већ у пола пијаним лабрњама ништа што би давало повода даљој љутњи, поникну главом на преи, поседе тако неколико тренутака, па се прући наузначице. Метеор је грицкао краставце. Он узме краставац у руку и, не загледајући та, гурне га у уста до половине, па одједном прегризе великим жутим зубима, те вода нресне на све стране и попрека му образе. Како се види, њему није било до јела, већ до забаве, коју је у овоме налазио. Мартјанов је онако како је сео и остао — непомичан као кип, и мрко и нетремимице гледао у олбу од дванаест литара, већ преко половине празну. Ћапа је гледао у земљу и жваколио месо, које се лако није давало његовим старим зубима. Оглодак је лежао потрбушке и кашљао, од чега се грчило његово мало тело. Остали — све ћутљиве и натуштене фигуре — седели су и лежали, како је ко стигао, а сва тевабија заједно, покривена прњама и сумраком ноћи, скоро се ни мало није разликовала од гомила