Српски књижевни гласник

Бивши Људи. 57

сметлишта растурених по дворишту и зараслих у коров. Њихове пресамићене позитуре и њихове прње чиниле су их налик на накарадне животиње, које је створила груба, фантастична. сила да се наруга човеку.

У Суздану живовала

Госпођа незнатна,

Па па врага грч је снађе Врло непријатан !

певуши лагано ђакон, грлећи Алексија Максимовића, који се, сав блажен, смеши. Тарас п по слатко се кикоће.

Ноћ се примицала. На небу лагано пламуцају звезде,

1

а на брду, у вароши, фењери. С реке се разлеже тужно звиждање бродова, а од крчме Вавилова шкрипа врата и звекетање прозора на њима при отварању и затварању. У двориште уђоше две мрачне фигуре, приђоше гомили око олбе и једна упита:

— Пијете ли 7

А друга под нос, завидљиво и радосно рече:

— Гле ти ђавола!

Пружена рука преко ђаконове главе дохвати олбу и за мало па се чу карактеристично клокотање ракије у чашу. Затим добро кашљуцнуше.

— Какво нас је ово мртвило спопало ! — рече ђакон. — Дед, ћоро, да поменемо стара времена, отпевајмо „На рекама вавилонскиум“...

— Зар он зна 7 — упита Симцов.

— Он ли 7. Па он је, брајко, у архијерејском кору био солиста... Него, деде, Ћоро... На-а-рје-е-ка-а...

У ђакона је глас дивљи, промукао, прекидљив, а његов друг пишти фалсетом.

Заоденута мраком, опустела кућа чини се да је порасла у обиму или да се свом гомилом иструлеле дрвенарије примакла овим људима, чија је дивља врева одјекивала у њеној шупљини. Изнад ње се лагано мицао велики, мрк облак. Један од „бивших људи“ хрче, а остали, још не сасвим пијани, или, ћутећи, пију и једу,