Српски књижевни гласник

СпољаАШЊА Политика СРБИЈЕ. 41

Димитрије Ђорђевић, имао је наступе лудила. У своме одговору од 1 маја на ноту руског отправника послова. Порта. је казала одн сно српских депутата, да су пуштени на слободу и да пристаје са извесним ограничењем да прими молбу српскога народа '(детапбез5, сдш пе 5еralent point contraires a la сопа оп бе Tajah).”

И ако је Русија довела портине пуномоћнике у Акерман ради преговора, они су управо имали да потпишу руски пројекат конвенције, којом се нарочито објашњавају неке нејасне тачке букурешког уговора, и којом је Пикола 1 дефинитивно учвретио право руског покровитељетва над Молдавијом, Влашком и Србијом (75 сент. 1826).

Петим чланом акерманске конвенције, који се односи на Србију, Порта се обавезује да најдаље у року од осамнасет месеца тачно испуни све обавезе осме тачке букурешког мира п да урели са српским депнутатима у Цариграду мере, којима ће се српеком народу обезбедити права (амапјарез), зајемчена тим уговором.

Те ће се мере изложити у једноме височајшем ферману са хатишерифом (цареким потписом), и овај мора бити саопштен и руском двору.

У одвојеном акту, који је био приложен акерманској конвенцији, изложене су подробније жеље српскога народа, за које се Порта обавезује да их испуни. То су жеље (детапбез), вели се тамо, које су Порти, по њеној дозволи, већ били изнели ерпеки депутати у Цариграду и које се односе на „слободу вере, избор својих главара (сћеје), независност унутрашње управе, присаједињење отргнутих округа СОрбије, скуп разних данака у један, управљање турских добара Србима, који ће приходе од њих давати (Порти) уједно са данком, слободу трговине, дозволу српским трговцима да путују по туреком царству са својим пасошима, подизање болница, школа и штампарија, пи најзад забрану Мусломанима, изузев оне који припадају гарнизонима, да се настањују у Србији.“ Порта ће урелити са српским депутатима не само ове

о .) :