Српски књижевни гласник
42 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.
захтеве, већ и друге, који јој буду изнесени и не буду противни „обавезама поданика отоманске империје.“
Овај акт није ништа до извод, којп су начинили руски дипломати из „прошенија“ које су српеки депутати предали Порти 1820 године, као што се то тамо изрично и каже. Важност је овог одвојеног акта акејрманске конвенције у томе, што се Порта у принципу 06везује да подари Србима тражене иривилетшје п пристаје да се у томе смислу протумачи осма тачка букурешког уговора. Доста нејасно право руске заштите, које је Русија имала над Србијом по букурешком уговору, утврђено је дефинитивно. Ферман у коме ће се изложити правице дате Србији мора бити саопштен рускоме двору MW сматраће се као пнтегралан део акерманске конвенције, закључене између њега и Порте; другим речима Русија има право да утпче на редакцију тога фермана и да се стара о тачном извршењу његовом.
Само је у једној тачци молба српског народа од 1820 године претрпела измене у акерманској конвенцији.
То је тачка, којом је тражено наследно кнежевеско достојанетво у породици Обреновића. Запеста букурешки уговор је зајемчавао Србији само унутрашњу самоуправу са привилегијама архипелашких острва и других привилегисаних хришћанских провинција под врховном власти портином, под којим се разумевају Влашка п Молдавија. Како је акерманска. конвенција требало да буде само разјашњење букурешког уговора, то она никако није смела превазићи најшире тумачење његово и којим наследно кнежевско достојанство није никако условљено: наследног кнежевског достојанства. још није било у Турској. То би Порти дало само оправданог повода да се одупре испуњењу осталих тачака акерманске конвенције. Место наследног кнежевског достојанства Србима је дато право да бирају себи главаре (зћеј5), односно владаоце, јер име и достојанство кнеза признато је кнезу Милошу тек хатишерифом од 1830. године. Међутим, као што смо видели, једном клаузулом акта акерманске конвенције, која се односи на